DIJAGNOZA KAO LEKCIJA

„Dijagnozu sam doživela od početka kao lekciju. I to mi je dalo snagu da sve što radim i doživim stavim u formu lekcije koju želim da delim dalje. Verujem da se deljenjem ljubav i spoznaja umnožavaju“ – kaže Dejana Baltes, psihoterapeut i trener za razvoj ličnih i profesionalnih veština, koja je sa 38 godina obolela od karcinoma dojke. Evo njene priče:

„Prevencija je pola zdravlja. Ja sam bila neko ko je obavljao redovne zdravstvene preglede. I kada mi se pojavilo crvenilo na koži desne dojke u junu 2019, tri doktora na različitim poliklinikama su me pregledali i nije se ništa videlo na ultrazvuku. Nakon toga sam uradila nekoliko različitih pregleda koji se tiču štitne, grla, hormona i nije se pokazivalo ništa neuobičajeno. Crvenilo se povuklo i smatralo se da je opasnost prošla. Te iste godine, u svojoj 38. godini, nakon sada već napipane kvržice na desnoj dojci, urađena je biopsija i 18. decembra zvanično je stigla dijagnoza Dg Carcinoma invasivum mammae, nos (carcinoma ductale invasivum mammae), G3.

Proces lečenja je krenuo sa hemioterapijama, ukupno 8, dva ciklusa od po 4 doze, prvo AC pa zatim 4 terapije docetakselom. Nakon toga usledila je operacija, kompletna makstetomija i 25 tura zračne terapije, zatim hormonska terapija Nolvadeksom i pregledima – u početku na svaka 3 meseca.

Najveći izazov oko operacije jeste oporavak nakon toga, osećaj nemoći nad vlastitim telom i strpljenje koje je potrebno da bi se telo iscelilo i oporavilo. Bila sam srećna da je sve prošlo dobro i bez komplikacija.
Podrška je jako važna! Kako sistema u kojem se lečite, tako i na nivou porodice i prijatelja. Meni lično je veoma značio prostor i vreme koje sam sebi obezbedila. Dala sam sebi dozvolu da uživam u svom društvu, da ugađam sebi. Čitanje knjiga, meditacija, boravak u prirodi, promišljanje o svemu i generalno jedan odmor koji sam sebi dozvolila mi je neizmerno prijao. I onda je ceo svet stao i time se otvorio nepregledan prostor da se moje telo, duša i um regenerišu.

Ljudi različito reaguju na kancer. Mislim da svako u odnosu na to kako gleda na život, gleda i na dijagnozu kancera. Ima ljudi koji se uplaše za sebe, a ima i onih hrabrijih koji verovatno isto to osećaju, samo manje pokazuju. Kao psihoterapeut i regresoterapeut u edukaciji bila sam okružena divnim ljudima koji znaju jako lepo i nežno da leče dušu. Mnogo mi je prijalo njihovo prisustvo i podrška i na tome sam neizmerno zahvalna.

Ljudi različito reaguju i na stres. Rezilijentnost se odnosi na čovekovu sposobnost da izdrži pritisak koji dolazi spolja. Da li je čaša poluprazna ili polupuna? Suština je u tome. Kako gledate na prvu loptu, koja vam se misao javi kada su bilo kakve stresne situacije u pitanju. Ne moraju biti ni životno ugrožavajuće. Sve se to da provežbati, i to je lepota biti u procesu ličnog rasta i razvoja.

Da bismo došli do unutrašnjeg mira, moramo prvo da prigrlimo strah. Strah je interesantna emocija koja čini da određene stvari odbacimo, ne gledamo, da se blokiramo. Ljudsko telo u situacijama straha ima nagon da beži, da se bori ili da se smrzne. Za mene je dijagnoza značila otrežnjavajući poziv da se vratim sebi, da sam negde na putu skrenula i udaljila se od svojih intrinzičnih želja, da sam rekla više puta „da“ drugima, nego što sam sebi dala dozvolu za neke stvari.

Mnogo promena sam doživela na putu oporavka, kancer mi je dao dovoljan razlog da sada sebe stavim kao prioritet i da oprostim sebi što sam predala svoje moći drugima, oprostim sebi što nisam znala bolje i, uopšte, za svo svoje ponašanje u prošlosti. Dalo mi je priliku da razumem više put svoje Duše i mesto koje ona traži u ovom fizičkom svetu. Oprostila sam sebi za sve što nisam ili jesam uradila. Šta je meni kancer doneo? Doneo mi je sebe nazad.“