INSPIRACIJA ZA SVAKI DAN

„Ponekad, kada ujutro ustanem neraspoložena, bez motivacije za taj dan, odem na fb i pročitam Melindin status. On me inspiriše da širom otvorim oči za lepotu dana pred sobom” – ispričala mi je prijateljica… Melinda Tot Demek kao inspiracija! Za svaki dan! Pročitajte priču glavne medicinske sestre Doma zdravlja Subotica – kako se osećala kada je čula dijagnozu, kako se borila, kako je uspela da pokrene druge da postanu donori koštane srži…


„Imala sam malo više od 42 godine, bila u punoj snazi, mislila da je ceo svet moj. Ispunjena kao majka, supruga, na vrhuncu karijere. Povremeno umorna od puno posla, domaćinstva… Simptoma koji bi ukazivali da nešto nije u redu nije bilo, vrtoglavicu sam možda imala dva puta, glava me bolela često i pre…. Ali kome se to ne dešava? Na nagovor kolege sam otišla na vađenje krvi. Kad sam dobila rezultat, mislila sam da je laboratorijska greška – leukociti povišeni, hemoglobin i trombociti niski. Doktorici sam dala rezultat, i ona, onako automatski, reče: „ Uf, ovo liči na leukemiju”. Mislila sam da ću se onesvestiti…. Sela sam u stolicu i nisam mogla da verujem svojim ušima…. Za tren oka mi se promenio ceo život. Odmah sam otišla u bolnicu kod onkologa, na ultrazvuk, rentgen… Ubrzo sam uradila i biopsiju.
Nikada neću zaboraviti sledeće jutro kad sam ustala, sedela na krevetu i na delić sekunde bila sretna jer sam mislila da sam sve to sanjala… I nasmešila se, i pomislila da je to samo bio san… Ali nije bio…
Sledi čekanje – čekanje na biopsiju koštane srži prvi put, pa na dobijanje patohistološkog nalaza, koji ne može da se odradi, jer nije dobar uzorak. I opet na biopsiju… Drugi put je bilo teže, već znaš šta te čeka, bol je užasan, ali moraš da trpiš. Sve čovek izdrži u nadi da će biti dobro. I opet čekaš da ti postave dijagnozu. Cenkaš se sa sudbinom dok čekaš – možda je hronična leukemija i onda imam par godina da sredim deci život….
Dani, nedelje su prolazile. Mesec dana čak. Odneli smo zato pločice u Segedin, a rezultati su stigli za 5 dana.
Taj trenutak nikad u životu neću zaboraviti. Bila sam na poslu i ugledala na monitoru email iz Segedina. Gledam i nemam snage da ga otvorim. Piše „ U prilogu Vam šaljemo rezultat, molimo Vas da što pre potražite vašeg hematologa. Puno sreće Vam želimo”. Nije slutilo na dobro. I nemam snage da otvorim email. Držim prst na mišu, i dajem sebi još koju sekundu nade. A onda sam skupila hrabrost… Samo sam pogledom pretrčala po mailu i odmah uočila: Akutna mijeloidna leukemija…

KOLIKO JOŠ IMAM VREMENA?

Suze su počele da mi teku nekontrolisano…. A misli u glavi se samo smenjivale. Koliko imam vremena? Kako ću saopštiti porodici, šta da uradim da ne gledaju moju patnju?
Sutradan sam već bila u Kliničkom centru Novi Sad. Decembar 2016., dan sumoran, hladan, sneg se topio i sve je bilo sivo. Smestili su me u sobu sa jednom bakom, koja je umirala. Zabila sam glavu u jastuk i plakala. Sve sam isplakala što se nakupilo u meni. I tako dva dana. Kad se pojavio profesor Savić Aleksandar u viziti, odmah sam stekla poverenje u njega i znala da sam u dobrim rukama. Desio se preokret u meni. Uvek kažem da sam sela sa Melindom i „dogovorile smo se” da nema više plakanja. Znam sa čime treba da se suočim i boriću se svim snagama…

SUTRA JE NOVI DAN


Lečenje je započeto odmah i to jako agresivnom terapijom. Dve vrste citostatika. Jedna od tih terapija je išla sedam dana, 24 sata u kontinuitetu. Počela sam da čitam nuspojave, ali sam odustala. Ovaj ciklus je trajao mesec dana. Bilo je teških momenata, jer sam dobila grip, pneumoniju, pleuralni izliv, i sve to onda kad su mi leukociti bili 1. Hvala dragom Bogu da sam to prebrodila.
Na pet dana su me pustili kući. Nakon toga opet bolnica, i opet iščekivanje. Da li je terapija delovala? Sternalna punkcija i čekanje…. Vidim kroz prozor da sestra sprema infuziju meni… Ne smem da je pitam šta mi sprema.. Indukciju, ili konsolidaciju….? Ako je konsolidacija, onda to znači da je delovala terapija…. Skupim hrabrost i pitam je „Šta mi spremaš? „Konsolidaciju” – bio je odgovor… Vrisnula sam od sreće tako da je ceo sterilni blok odzvanjao….
Dobila sam još dva ciklusa konsolidacije. Svaki ciklus po mesec dana. Sama u maloj sobi sa svojim mislima, strahovima, bolovima… Posle ova dva ciklusa je došla na red transplantacija. To je značilo 60 dana provesti na krevetu, pod šatrom. Hemioterapija pred transplantaciju je baš bila teška. Pet vrsta citostatika. Kad mi je bilo jako loše, stisla sam zube i uvek govorila da je sutra novi dan! i da će biti bolje.
Kad mi je počela kosa opadati, zamolila sam medicinsku sestru da mi je mašinicom ošiša. Nekako me to nije pogodilo. To je samo kosa koja će ponovo da izraste.
Posle transplantacije sam preživela dve sepse. Jednu 40 dana posle transplantacije. To je bio jedan jedini momenat u toku lečenja kada sam odustala… Kad sam izvadila toplomer koji je pokazivao 41,2°C već satima, mene trese groznica tako da me svaki mišić boli, tada sam mislila da je sve gotovo… Pomislila sam da se samo brzo desi…. I verujte mi nisam mislila ni na kakve materijalne stvari, nego na lepe događaje iz mog života. Slike su se samo smenjivale i na svakoj sam bila sretna i nasmejana. Znači, u životu je samo to bitno. Da smo sretni i nasmejani. I onda sam zaspala. Kad sam sledeći put otvorila oči videla sam ženice u sobi i shvatila da sam živa…. Izvukla se Božijim čudom iz ove sepse! Medjutim, za tri nedelje nakon ove je došla i druga. Tad sam se borila svom snagom, mada sam znala da ne ide u dobrom pravcu. Znala sam da mi organizam odustaje, ali ja se nisam dala… San mi je bio da imam snage da ustanem iz kreveta, pa sledeći korak da odem do kupatila što mi je bilo nezamislivo… Ali hvala dragom Bogu, preživela sam i to.

NEDOSTAJE MI „ŽUTA” SUPA NEDELJOM

Našla sam nedavno na status na facebooku koji sam tada napisala :
“I samo da se javim: +5. Znači peti dan posle transplantacije… Hvala dragom Bogu što sam u tih 25% srećnika koji imaju srodnog donora. Ja sam imala svog brata Demek Florijana, koji se ni jednog trenutka nije dvoumio da to uradi za mene, da mi spasi život. Bilo je bolnih trenutaka za njega, ali se hrabro držao. Hvala mu za to…
Sad dolazi čekanje…Ali ja se borim i ne dam se.. Želim da ozdravim. Ima još jako puno stvari u životu koje želim da uradim: želim da vidim sa porodicom kad Tisa cveta, da jedemo riblji paprikaš kraj reke, da sedim na našoj terasi i da slušam žabe, da kuvam žutu supu, da probam sve začine ovog sveta, da kandiram voće jer dosad nisam znala kako treba….. I da zagrlim sve vas koji se brinete za mene onako najače što znam i da kažem da će sve biti dobro…. „

I čekala sam i borila se… Drugo mi nije preostajalo. Ali mogu vam reći da sam, hvala dragom Bogu, videla kako Tisa cveta, i jela sam riblji paprikaš pored reke, žaba na žalost više nema, žutu supu kuvam svake nedelje obavezno, sve začine ovog sveta još nisam probala, ali sam jako puno već okusila, kandiranje voća još nisam probala….

I tu sam, i ne odustajem od života. I razmišljanje mi se skroz promenilo. Tražim sreću u svakom danu. Svaki dan ima svoju lepotu. Kad pada kiša onda je lep zato, kada je sunce onda zbog toga. I trudim se da se puno smejem, i da maksimalno uživam u životu, jer je jedino to bitno. Da nađemo sreću u malim stvarima…

PRIJATELJICE SU MI ŠTRIKALE KAPICE

Ogromnu podršku sam dobila od porodice, kolega i koleginice sa posla. Svakim danom su me hrabrili. Moje divne koleginice su mi štrikale kape u svim mogućim bojama, podsećale da moram da ozdravim, da se vratim, jer sam im potrebna. Neke su mi svaki dan slale jedan smajli, druge motivacione poruke…Srce mi je bilo puno kad sam čula da su išle u crkvu da se mole za mene.


Kažu kad je čovek u problemu onda izgubi prijatelje. Ja tvdim obrnuto. Ja sam jako puno prijatelja dobila. Uvek su se iznenada pojavili anđeli čuvari u mom životu baš onda kad je trebalo.
Hvala dragom Bogu, vratila sam se u normalan život, vratila sam se na posao. Dragi Bog mi je dao još jednu šansu, i mislim da imam zadatak da pomognem ljudima koliko god je u mojoj moći. Meni je dan onda dobar i ispunjen kad uradim neku dobru stvar, kad nekom mogu da pomognem.


Volela bih da se poveća broj donora koštane srži. Puno predavanja sam već držala na ovu temu. Subotica trenutno ima oko 70 donora. Ponosno mogu reći da se poslednjih 20 prijavilo zato što su čuli moju priču, i žele da pomognu drugima. Da im poklone život… Za mene su oni pravi heroji….”


Kao što je i ona sama…