UVEK DA!

Na sva postavljena pitanja, Olivera Prokić odgovora sa DA. Da, ima porodičnu anamnezu. Da, radila je samopregled. Da, bila je pod stresom. Da, promenila je način razmišljanja nakon bolesti. Uvek DA!

“Mama mi je umrla od raka u 42. godini života, meni je tada bilo 6 godina. A  ja sam dobila rak dojke u 45. godini” – kaže Olja I dodaje kako je redovno  išla redovno na ginekološke preglede, kao i pregled dojki. Pročitajte više o njenom iskustvu!

Olivera Prokić se sa rakom dojke suočila u svojoj 45. godini.
“Mama mi je umrla od raka u 42. godini života.
DA, i ja sam dobila rak dojke u 45. godini života.
DA, išla sam redovno na ginekološke preglede, kao i pregled dojki.
Svi odgovori su DA i na moju sreću, DA, radila sam samopregled, gde sam u oktobru 2010. godine napipala malo zadebljanje na levoj dojci, veličine graška. Pregled, ultrazvuk, ni mamografija nisu ukazali na malignu promenu. Pošto je dr Radonjić znao moju porodičnu anamnezu, odmah je predložio operaciju. Dogovor je bio da će u toku operacije uzorak poslati na analizu i u zavisnosti od rezultata, nastaviti operaciju. Kada sam otvorila oči u šok sobi, dr Radonjić mi je saopštio da je tumor bio maligni i da mi je uradio delimičnu mastektomiju i iz pazuha izvadio nekoliko linfnih žlezdi. Sve je poslato na analizu da bi se posle ustanovio tok lečenja.

DIJAGNOZA – POSLEDNJA KAP U ČAŠI

Da li je to saznanje bila poslednja kap u čaši mojih problema? DA, te godine, u maju, muž je doživeo infarkt miokarda. Prvo su ga poslali u Kamenicu na ugradnja stenta, a potom na rehabilitacija u bolnicu “Dragiša Mišović”. Kasnije porodično odlazimo u Risanj, na njegov oporavak. Na tom godišnjem odmoru dobijam poziv, u kojem mi javljaju da je Fidelinka, u kojoj sam tad radila, otišla u stečaj. Sve se to dogodilo u istoj godini, što je bilo previše za mene.
Najteže mi je bilo kada sam posle operacije saopštila ćerkama (imam dve ćerke, tada su imale 14 i 18 godina), da imam rak dojke. Mlađa ćerka me je pitala: „Mama, da li ćeš umreti?“, „Ne ,neću umreti“-rekla sam i shvatila da moram tu kap vode koja je napunila čašu problemima, da progutam i da se borim.
Na komisiji su mi odredili terapiju Nolvadeksa i zračenje bez hemoterapije, pošto je tumor bio manji od jednog centimetra, a nije se proširio u međuvremenu.
Ja sam toliko bila rešena da se borim, da sam se ošišala na kratko i tražila od moje doktorice da ipak idem na hemoterapiju. Ona se nasmejala i rekla mi da druge žene plaču i ne žele da idu na hemo- terapiju. Umesto hemoterapije, poslala me je u Beograd kod doktorke koja mi je objasnila da je nepotrebna hemoterapija za veličinu mog tumora, ali da odradim zračenje jajnika, koje sam uradila pri zračenju grudi.

PROMENILA SAM NAČIN ISHRANE

Rešena da budem zdrava, promenila sam način ishrane uz pomoć fitoterapeutkinje, dr Milošević iz Beograda. Na osnovu krvne slike (pre i posle operacije), videla je da mi je imunitet jako opao i da me je virus napao. Što je bila istina, jer sam ja u tom periodu imala groznice na usnama, koje su bile prvi znak. Ishranu koju sam korigovala i koju sam godinama primenjivala bili su sokovi od celera, kupusa, cvekle, jabuke, šargarepe i limuna. Kao i izbacivanje piletine i hrane koja u sebi ima bilo kakvog aditiva i veštačkih primesa. Uz puno raznih čajeva, propolisa, cilj je bio podizanje imuniteta.

POČELA SAM DA SE MENJAM

Dok sam bila na bolovanju, priča jedne žene me je podstakla da razmislim o sebi. Njoj su posle operacije doktori rekli: “ Mi smo sve uradili što je do nas, sada ste vi na redu.“ To ju je nateralo da razmisli o sebi. Tad je shvatila da je nesrećna. Upisala je fakultet koji nije želela, radila je posao koji je ne ispunjava, bila je nesrećna u braku… Počela je da menja stvari. Razvela se i promenila je posao. Počela je da radi pri udruženju žena obolelih od raka dojke. Radeći sa obolelim ženama i poučena svojim životnim iskustvom, saznala je da žene koje obole od raka dojke su ili nesrećne ili misle da mogu sve same.
Još jedno DA – počela sam da se menjam. Moram sebe da menjam da bih bila zadovoljna. Ako sam ja zadovoljna, biću vesela. Ako sam ja vesela, i moja porodica će biti srećna. Saznanje o sebi i priznanje je bio najvažniji korak u mom izlečenju.
Mislim da svaka žena mora da zaviri u svoju dušu kako bi prepoznala, priznala i počela da menja svoj svet.”