NEMOGUĆE POSTAJE MOGUĆE, KADA TO DOVOLJNO ŽELIŠ!

Pročitajte priču o trnovitom putu postavljanja dijagnoze “paparazzu” našeg Udruženja, Gordani Kovač Dimitrijević. Svojim fotoaparatom, naša Goca ume da uhvati trenutak, osmeh, pogled, izraz lica dok smo u kreativnom zanosu ili pomno pratimo predavanje…. Ona primećuje lepotu predela i kada mi slepo i nemo prolazimo pokraj…

Evo njenog iskustva:

“Opet je zima, sneg… U meni budi uspomene… Prošla godina, isto ovo vreme…
Strah, milion pitanja bez odgovora, neizvesnost, bes, briga, tuga… Ali i neverovatna snaga da oteram od sebe ono što nikako ne želim” – priseća se Gordana Kovač Dimitrijević.

”Duga je to jesen bila… Milion simptoma od kojih se nisam dobro osećala, konstantan umor, malaksalost, vrtoglavice, naglo gojenje, bolovi u vratu i leđima… Jedva sam odlučila da posetim lekara. Plašila sam se da ne poremetim svoj tempo: kuća-posao, obaveze sa svih strana… Nisam ni slutila da moja prva poseta lekaru nakon karantina, neće biti poslednja… Obzirom da je tada drugi talas korone uzeo maha, svi moji pregledi i analize su se morali odvijati po privatnim klinikama – upute za bolnicu nisam mogla dobiti!“

Nakon laboratorijskih, neuro i RTG snimaka, Gordana je napokon dospela na odeljenje rehabilitacije, sa dijagnozom cervikokranijalnog sindroma i čudnim edemoznim dešavanjima na vratu.

“Interesantno, niko od načelnika tih odeljenja u bolnici, koje sam skoro svakodnevno posećivala idući na fizioterapiju i neurološke kontrole, nije znao da mi dâ odgovor na moje pitanje: zašto mi leva strana vrata uvek otiče, stvarajući blago neprijatan pritisak u tom delu, kao i izraslinu veličine golupčijeg jajeta, koje se pri dodiru „šeta“ po vratu. Pred kraj druge nedelje fizioterapije, te otekline su se blago proširile na levu ruku, da bi ubrzo nakon toga oteklina buknula preko noći u levoj dojci. Sutradan, na moje hitno insistiranje, prekinula sam fizioterapiju i tražila od svog neurologa uput za onkološki pregled.

Dobila sam odgovor da po proceduri prvo moram obaviti pregled kod hirurga, a on će odlučiti da li ima potrebe za pregledom onkologa.”

Sledeći deo priče, Goca želi da svi pažljivo pročitaju…

“Iako sam imala prioritetni uput za hirurga, doživela sam niz neprijatnosti. Za svaki ulazak na bilo koje odeljenje, zbog kovida, bila mi je merena temperatura klasičnim toplomerom ispod pazuha.
Svaki put, ispod levog pazuha, temperatura je bila 37, gde su odmah hteli da me vode u kovid ambulantu. Na moje insistiranje, molila sam ih da ponovo merimo temperature, ali ovog puta ispod desnog pazuha, gde je uvek bila 36,6. Kada sam napokon, nakon svega toga i još par sati čekanja, bila “puštena” na odeljenje, ušla sam kod „mladog hirurga“.

Nakon brzinskog pregleda, usledila su pitanja:

1. Da li je u porodici bilo onkoloških bolesnika?

2. GDE STE DO SADA BILI?

Sledeća izjava doktora bila je:

“Imate rak dojke u IV stadijumu i šanse za izlečenje su vam veoma male. Pod hitno ćete uraditi mamografiju i ultrazvuk, kao i snimanje pluća, i nakon toga pregled kod onkologa” – rekao mi je.

“U porodici nisam imala onkoloških bolesnika, a na svakom dotadašnjem pregledu dojki, isključivo su me palpativno pregledali i niko se nikada nije setio da uradi nešto više od tih pregleda, bez obzira na to što su mi dojke voluminozne.

Ne mogu da opišem kako sam se u tom trenutku osećala.”

Da li je etički tako saopštiti dijagnozu pacijentu, bez i malo empatije? – pita se Gordana! Bes je preblaga reč za nekog kome je sat otkucavao zadnje sate, mislila je tada.

Nakon posete onkologa, usledio je uput za biopsiju, na koju je tada, kao „hitan“ slučaj, morala čekati dve nedelje, jer je jedini doktor koji to radi u našoj bolnici bio na godišnjem odmoru.

“U tom stanju šoka, pregled onkologa. načelnice odeljenja, me je utešio. Blagim tonom mi je rekla:
„Ne brinite, uputiću vas na pravo mesto, gde ćemo brzo saznati o čemu se radi“. Time je uspela malo da me smiri” – priseća se Gordana.

Na klinici u Novom Sadu je brzo uspela da zakaže pregled – ultrazvuk i biopsiju dojke. Nakon par dana – stiže telefonski poziv – zamolili su je da dođe ponovo na biopsiju. “Mislila sam da je neka greška u pitanju…da nešto nije dobro bilo odrađeno prvi put. Kada sam ponovo otišla, doktorica je rekla:

“Imam lepu vest, u pitanju je fibroadenom. Ali da bi bili sigurni u ono što radimo, uradiću vam još jednu biopsiju ispod levog pazuha, zbog otekline koju imate na vratu.”

Nakon nedelju dana stigao je i drugi rezultat: „Sjajno i bajno!“ – rekla je doktorica. „Imate Non-Hodginsov limfom koji nije agresivan. Lečićete ga i izlečiti.“

Izašli smo iz ordinacije, moja ćerka (moja moralna podrška) i ja, ne znajući da je to i dalje ozbiljno maligno, da baš i nije toliko sjajno i bajno, ali je u svakom slučaju mnogo bolja varijanta od „raka dojke u IV stadijumu!“

Na patologiji u Kamenici je bio tačno određen tip i gradus kancera, kao I svi potrebni pregledi, na kojima je tačno utvrđeno da je u pitanju nekoliko limfnih čvorova ispod levog pazuha, kao i da se kancer u međuvremenu proširio u kostnoj srži levog kuka (što je kasnije i potvrđeno biopsijom kostne srži, izrazito bolnoj i neprijatnoj).

Usledio razgovor sa doktorom internistom-hematologom, gde se očekivao, za Gordanu najteži trenutak – određivanje terapije.Terapije od koje opada kosa, gde se javljaju mučnine, malaksalost i sve poznate posledice…

“Zbog toga sam noćima plakala i govorila sebi da ja to ne želim!” – iskrena je Goca. Priznaje kako je
danju bila pozitivna pred svima, a noću, samo pred sobom, slaba i preplašena. “Nije se znalo kome je trebala veća podrška, meni ili mojoj porodici, koja se jednako plašila ishoda.”

Ali došao je i taj trenutak…Terapija je bila neminovna.

“Doktorica je imala za mene predlog, obzirom da zadovoljavam uslove njihovog kriterijuma za kliničku studiju – pošto je limfom dijagnostikovan „na vreme“, predloženo mi je lečenje inovativnom terapijom, monoklonskim antitelima. Što znači – nema opadanja kose, nema mučnine, nema hirurških zahvata i nema posledica za zdrave organe.

Dobila sam materijal za studiju na uvid, i rečeno mi je da se slobodno javim kada se odlučim, bez požurivanja. Eksplozija emocija me je tada obuzela toliko da sam izašla iz ordinacije plačući od sreće, a moji jecaji su se orili hodnicima Instituta u Kamenici.

Uskoro smo počeli našu zajedničku studiju, odnosno terapiju.
Pao je i prvi sneg…
Došlo uskoro proleće, leto i nova jesen. Jesen, za koju mi je prvobitno bilo rečeno da je veliko pitanje da li ću je dočekati.

Prošlo je tačno godinu dana od tada, terapije su gotove.
Ostaju mi ponovo analize, CT snimanja, ponovo ona strašna biopsija kostne srži…i rezultat.
Počela je remisija. Nastavljamo sa praćenjem i kontrolama…

Moj zadatak je da i dalje osluškujem svoj organizam, da odmah signaliziram ako nešto osetim, bile to neke „oluje“ ili „blaži povetarac“.

Ne dolaze sve oluje da ti unište život – neke dođu da raščiste put.

“Jer nemoguće postaje moguće, samo ako dovoljno želiš” – poručuje Goca, “paparazzo” našeg Udruženja.