ZAHVALNA SAM SVOJOJ BOLESTI

Tokom bolesti, svaka od nas ima svoju “zvezdu vodilju” – ženu koja se pre nas lečila od raka dojke, koja nam je pomogla da se suočimo sa dijagnozom, da hrabrije pogledamo bolesti u oči! Moja “zvezda vodilja” je bila Olgica. Kada sam se osećala uplašeno ili nesigurno, samo sam se setila njenog primera! Uz nju sam se uverila da je moguće normalno živeti – te 2003. sam bila uverena da je to “mission impossible”, priznajem! Mislila sam da će rak dojke ostati večni fokus mog života, a kroz Olgicu sam shvatila da ne mora biti tako, da ću se vremenom vratiti “normalnom” životu i standardnim i običnim temama. Naravno, uz promenu načina razmišljanja i novog sagledavanja sebe i svog postojanja…

ŽENE SKRIVAJU BOLEST – I PRE 30 GODINA I DANAS

Olgici Suturović je rak dojke dijagnostikovan pre 3 decenije, 1991. godine. Imala je svega 32 godine, a njen sin samo 10 godina. Od trenutka kada je primetila promene na dojci do same operacije je prošlo 3 nedelje!
“Pošto imam velike dojke, a tumor je bio sa spoljne strane dojke, primetila sam da me boli na pritisak. Operisana sam u roku od 3 nedelje! Hirurg je rekao: „Šta god da je – mora napolje“. Tek kada sam upućena na zračenje u Kamenicu, dobila sam svoj rezultat. Crno na belo sam videla da je rezultat loš. Nisam se plašila, nisam plakala, nego sam na glas rekla: „E nećeš…..Ne dam.“ – priseća se Olgica.
Sledi hemioterapija, zračenje i hormonska terapija Nolvadexom. Iako je operacija bila poštedna, u Olgicinom slučaju se, posle niza godina, ispostavilo da to nije baš zgodno. ”U klimaksu sam dobila nekoliko kilograma, pa se zdrava dojka dodatno uvećala, a operisana i zračena je ostala mnogo manja. Sada groteskno izgleda”- smatra Olgica.
Mnogo više nego danas, žene su skrivale svoje bolesti. “To je bila sramota. Primetila sam da se ljudi čudno ponašaju kada čuju da imam rak dojke, tj. ne znaju šta bi mi rekli i kakav odnos da ostvare u mome prisustvu. Često sam im iz očiju pročitala da me žale i otpisuju. Najbližima sam tada govorila da tražim njihovu podršku, jer – ako sam ja prihvatila borbu protiv tako teške bolesti, tražim da imaju puno poverenje u mene. Žaljenjem mi ne pomažu, nego baš naprotiv. Nisam bila klasičan bolesnik, ucveljen, tužan i prestrašen, već sam smatrala da pozitivnim razmišljanjem mogu doprineti ozdravljenju. Čak je i muž prestao da me maltretira.”

ALTERNATIVA NA ODELJENJU ONKOLOGIJE

Uprkos takvom stavu javnosti, onkologija je u to vreme bila veoma aktivna. “Šefica onkologije nam je nabavila kosmogeneratore koji su na nas uputili kosmičko zračenje, primenjivala je akupunkturu za umirenje, održavale smo meditacije – Silva metod, koji forsira pozitivno razmišljanje i ima više tehnika koje doprinose izlečenju”.
Kada je završila kurs makrobiotike u Kumrovcu, u Hrvatskoj, počela da se bavi jogom, tai chichuan-om, shvatila da čovek ima i nevidljive energije, želela je da pomogne svojoj, kako kaže ”braći I sestrama u nedaći”.
“Moja prijateljica makrobiotičakra i ja smo naučile kuvarice u kuhinji naše bolnice da pripremaju makrobiotičke obroke. Pacijent je mogao zatražiti makrobiotički ili vegetarijanski obrok. Organizovale smo i degustaciju obroka, da bi pacijenti videli da je ta hrana veoma ukusna. Doprinoseći izlečenju tadašnjih pacijenata, i sama sam se izlečila” – naglašava Olgica.

PREUZELA SAM ODGOVORNOST ZA SVOJ ŽIVOT

Kompletno ovo iskustvo ju je potpuno promenilo, naravno – u pozitivnom pravcu. “Sa ove velike distance, veoma sam zahvalna što sam dobila ovu bolest. Zahvalna – jer sam umela da se izborim sa njom. Zahvalna – jer me je bolest okrenula sebi, duhovnosti. Reorganizovala sam prioritete. Izazvana sam i pokrenuta iz učmalosti. Preuzela sam odgovornost za svoj život. Sada znam da više nikada neću dozvoliti da se nađem u toliko jadnom stanju, da napravim pogodnu podlogu za gajenje bilo kakve bolesti, jer bolesti ne dobijamo, već ih preuzimamo. Deljenje ljubavi i znanja je zavladalo mojim životom. Bavim se podučavanjem ljudi, kako bi postigli ravnotežu u svome životu. Isceljujem ljude energijama I frekvencijama. Sada volim da živim i volim aktivnosti kojima se bavim”.


Po Olgicinom mišljenju, najbitnije za izlečenje je da shvatimo da smo sami sebi napravili bolest. “Znam da to okrutno zvuči, ali kada pacijent pogleda duboko u sebe, tada tačno zna zašto se razboleo! Treba preuzeti odgovornost za svoj život, a ne smatrati da su nam svi okolo krivi – i partner, i porodica, i kolege, i šef i država….. Treba napraviti velike promene u svome životu, osloboditi se zavisnosti u slučaju da robujemo nekoj zavisnosti, promeniti ishranu – u mom slučaju je bila makrobiotika, ali može biti vegetarijanstvo, veganstvo, ajurveda, sirova hrana, post ili bilo koja ishrana koja će doprineti očišćenju organizma, promeniti posao ukoliko nas stari previše opterećuje ili su međuljudski odnosi neizdrživi, promeniti partnera u slučaju da nam pomisao na njega izaziva nelagodu umesto ljubavi koju bi trebali osećati” – naglašava Olgica, opet na putu nekog novog duhovnog istraživanja…